Kako sam spletom raznih okolnosti (koje ovdje ne bih elaborirala) ostala bez svog zavičaja, ja sam se prije 15-ak godina zaljubila u Durmitor i samoproglasila ga svojim zavičajem.

Priču o Durmitoru ne mogu ispričati odjednom, jer se nalazim pred dilemom koju ne znam kako da riješim: odakle da počnem, o čemu sve da pišem, o čemu prije, o čemu više. Da li o jezerima, gorskim očima kojih na Durmitoru ima kao malo gdje.

Da li da pričam o vrhovima kojih ima mnogo a svaki je priča za sebe.

Ili pričati o iznenadnim otkrićima kad se sretnu istorija, geografija i epska poezija, kad se iznenada nađeš na Pirlitoru pa se okrećeš da vidiš da neće odnekud naići i Jabučilo.

Durmitor je sve to, i mnogo više. Možda sam ja subjektivna, kao što je svako kad je zavičaj u pitanju, ali činjenica je da Durmitor ima armiju obožavaoca širom Evrope. Kad su ljepote Durmitora u pitanju, mišljenja su nepodijeljena. Kad govorimo o onome šta bi se moglo uraditi, šta se nije uradilo, u svakom slučaju, kad je u pitanju faktor “država” i faktor “čovjek”, o tome bi se moglo štošta reći, ali, neću da kvarim ove predivne predjele.

Jezera su odmor za oči i za dušu, za skupljanje pozitivne energije i ostavljanje one negativne.

Ipak, planine i vrhovi, pogledi sa njih, su ono što najviše privlači ljubitelje Durmitora. Kad krenem u pohode durmitorskim visinama ne mogu da se odlučim da li sam srećnija i zadovoljnija dok hrlim ka vrhu

ili dok se posle napornog uspinjanja smjestim na njegov vrh pa uživam u pogledu.

Možda sam najponosnija na sebe kad se spustim u nizinu, osvrnem se i pogledam dokle sam uspjela da se popnem.

Jedan od ljepših vrhova Durmitora je Prutaš. Zanimljivo je što se na njega može popeti jednim a spustiti drugim putem. Pogled sa vrha je nevjerovatan. Kad sam se popela, iako na izmaku snaga, trčala sam od jednog kraja na drugi da se divim pogledima sa svih strana. I, naletim na Škrčka jezera. Pogled od kojeg zastane dah.

Tokom uspona na Bobotov kuk, kada se prikuplja snaga za poslednji i najrizičniji uspon, zastane se da se odmori i…ugleda Škrčko jezero.

Na kraju smo morali poći da ta fantastična jezera vidimo i izbliza. Nismo se pokajali, samo smo se čudili kako ne dođosmo ranije. 😀

Jedna od slika koja se ne može preskočiti kada se priča o Durmitoru su i čuveni Šareni pasovi koji, imaju nevjerovatni broj fotografija na internetu. Kako i ne bi kad su ovako fotogenični.

Ovo je bilo samo kratko upoznavanje sa onim šta Durmitor ima. O svakoj od ovih slika se može napraviti post i ja ću se potruditi da ga i napravim.