085

Ljubavni zov sove ušare na padinama Rumije

Što porodične obaveze, što loše vrijeme, nisu mi dozvolili da izađem iz kuće puna tri vikenda. Bližio se i četvrti. Najava meteorologa je bila – obilne padavine. I taj vikend sam već bila prekrižala, žaleći što neću imati materijal za neki novi blog. Čitaoci su se već raspitivali šta mi se dešava. :)

Kao što to najčešće biva, prilika za neobično iskustvo je iskrsla iznenada. Centar za zaštitu i proučavanje ptica Crne Gore (CZIP), čiji rad pratim i cijenim, pozvao je ljubitelje prirode da uzmu učešća u pionirskom naučnom poduhvatu lociranja staništa sove ušare. Taj poziv mi je bio promakao, ali su me, iako sam prikasnila, primili u ekipu. Iako je u subotu pljuštala kiša, i to sa vjetrom, kako samo u Podgorici zna da pada, u nedjelju su padavine stale. Dogovor je bio da se okupimo u Virpazaru.

Virpazar
Virpazar

Virpazar je živ i u ovo doba godine, posebno vikendom. Postao je centar NP Skadarsko jezero i uvijek volim da se prošetam kroz njega. Koliko god ta šetnja ne trajala dugo. Okupili smo se na terasi hotela Vir, koji je dugo godina s ponosom nosio naziv 13. jul.

Virpazar

Bilo nas je četrdesetak, pretežno studenata, ali je bilo i nas starijih, označenih zajedničkim nazivom “ljubitelji prirode”. S velikom pažnjom smo odslušali instrukcije koje nam je dao naš drugar Tomaž, ljubitelj prirode iz Slovenije. Tomaž je mnogo više od ljubitelja prirode. On je ornitolog po struci i vodi projekat zaštite sova ušara u Sloveniji. Slovenci su, u mnogim stvarima, a pogotovo kad je u pitanju ekologija, daleko ispred nas. Zato su odlučili da svoja iskustva podijele i sa drugima, za sad sa nama i Hrvatima. Sova ušara koja na latinskom ima veoma simpatično ime Bubo bubo, je najveća među sovama. Kod nas se još naziva i buljina. Valjda zato što ima velike oči. Ušara može da dostigne visinu do 73 cm, raspon krila može biti čak 190 cm a težina do 4 kg. Ovo je, za nas, koji su samo ljubitelji, ali ne i vrsni poznavaoci ptica, djelovalo vrlo impresivno. Sova lovi noću. Lovi i u šumi, ali rađe bira otvoreni prostor. Najveću opasnost za njih predstavljaju dalekovodi i ljudi, naravno. Pozajmih jednu gotografiju s interneta da je prepoznate, ako se negdje sretnete. :)

Sova ušara (buljina)
Sova ušara (buljina)

Objašnjenje predstojeće akcije je bilo koncizno i jasno. Rečeno nam je da su sove ušare vrlo predvidljiva stvorenja, što nam najviše pomaže u ovoj akciji. Naime, mužjaci se obavezno oglašavaju karakterističnim zvukom, iliti hukom :) i to u sumrak. Zvuk se ponavlja na svakih 8 sekundi, tako da, ako nam se učini da smo nešto čuli, a nismo sigurni da li je to to, samo treba da odbrojavamo do 8. Tu je bio i mali zvučnik sa kojeg nam je u nekoliko navrata puštao snimak oglašavanja sove ušare. Upijali smo svaku riječ jer nas je kupila ideja da je ovo pionirski poduhvat ove vrste u Crnoj Gori. Svi vole da budu pioniri. Osvrnuh se oko sebe i ugledah Vranjinu. Nije visoka, ali se vidi sa svih strana. I uvijek me podsjeti na prošlogodišnju avanturu na Vranjini koju sigurno neću nikad zaboraviti.

Vranjina
Vranjina

Podijeljeni smo u grupe po dvoje i dobili lokacije na kojima u naredim satima treba da osluškujemo da li tu ima sove ili ne. Tačke su raspoređene na padinama Rumije. Nas je dopala lokacija na oko dva kilometra udaljena od skretanja za Muriće. Puni entuzijazma i želje da čujemo ušaru, krenusmo na zadatak. Naše nove prijatelje Jasnu i Robina smo ostavili tačno na mjestu gdje se skreće prema Murićima. Nisu bili zadovoljni lokacijom. Mislili su da su šanse da se tu sova oglasi vrlo male. Ispostaviće se da nisu bili u pravu.

Murići

Mi smo lako našli svoju lokaciju sa mape. Nagla desna krivina na putu ka Ostrosu. Nije se moglo promašiti. Čak je bio i solidan prostor za parking. Još je bilo rano za oglašavanje sove, pa sam malo prošetala okolo. S visine se sve bolje vidi. I bolje izgleda. Osim ovog smeća ispod mosta koje mi je u trenu pokvarilo raspoloženje. Ali odlučila sam da ga apstrahujem i da gledam na ljepše stvari. Tačno ispod nas se pružalo ostrvo Beška na kojem se nalazi istoimeni manastir.

Beška
Beška

Suton se neprimjetno primicao, a Duško je grabio poslednje trenutke da pokuša dvogledom da uoči sovu ili nešto drugo zanimljivo. Nije imao sreće.

Beška
Beška

Ispod nas se nalazilo selo, a iznad nas padine Rumije. Jedna strana je bila potpuno kamenita, a druga malo pitomija. Spoj kamena i vegetacije ličio je na neku instalaciju. Odavno sam zaključila da je priroda vrhunski majstor instalacija.

Rumija
Rumija

Spustio se suton. Zauzeli smo pozicije i počeli da osluškujemo. Nahrupili su zvuci raznoraznih ptica. Pokušavali smo da dokučimo koja je ptica u pitanju, ali smo sa žaljenjem zaključili da nam to baš ne ide. Skoncentrisali smo se na zvuk (huk) koji ispušta mužjak sove ušare. Rečeno je da se on “vrzma” oko gnijezda dok se na nebu ne pojavi 10 uočljivih zvijezda. Tad napušta svoje stanište i kreće u lov. Posle tog vremena osluškivanje nema svrhe. Bilo je oblačno, ali su zvijezde počele da se probijaju kroz oblake. Polako i postepeno. Ptice bi se na momenat umorile od pjevanja, pa bi na tren zavladala totalna tišina, a onda bi ponovo počele da cvrkuću sa starim žarom. Mnoge, ali ne i ušara. Rečeno je da će onaj par “osluškivača” koji čuje sovu biti vjenčani kum tog para i daće im imena. Smišljala sam, pomno osluškujući, koja bi to imena mogla da budu. Odlučila sam se za Mikeli i Anica, jer sam zahvaljujući njihovoj upornosti i bila na tom mjestu. No, nažalost, nismo imali sreće da je čujemo. U jednom trenu su se pojavili neki čudni, prilično zastrašujući zvuci. U prvi mah je djelovalo kao da neko vrišti, pa kao da laju psi, ali, nekako čudno. Nije mi bilo baš sve jedno u tom trenu, ali je ta zebnja kratko trajala. Jedna za drugom na poluoblačnom nebu su se ređale zvijezde. Izbrojali smo 10, a i vrijeme na satu je pokazivalo da je to sve za ovo veče. Nećemo biti kumovi.

Bistijerna
Bistijerna

Jasna i Robin, iako se tome nisu nadali, imali su više sreće. Čuli su ušaru i snimili zvuk telefonom. Robin, vrhunski poznavalac zvukova prirode, nam je otkrio da je zastrašujući zvuk koji smo čuli bilo oglašavanje lisica, i da ih je sigurno bilo nekoliko, što se i nama učinjelo. Lisice su kao mačke, pare se u feruaru, a ovim “umilnim” zovom se trude da privuku partnere.

Mjesto okupljanja svih osluškivača je bila konoba Badanj u Virpazaru. Tamo je vladalo veliko uzbuđenje. Kako je koji par pristizao svi smo očekivali odgovor. Čuli! – radosno bi uzvikivali jedni. Mi, ne, pokunjeno su izgovarali drugi. Kad se sve sabralo, ovih prvih je bilo za jedan više. Čuli smo 12 parova sova na padinama Rumije. Tomaž je bio oduševljen. Kod njih, ako se od 50 tačaka na 5 otkrije postojanje sove, oni to smatraju uspjehom. No, početnici uvijek imaju sreće. Valjda. Kad smo se svi vratili sa svojih osluškivačnica, uslijedila je veoma interesantna prezentacija slovenačkog iskustva na ovom polju. Ljudi moji, koliko su oni ispred nas. Čovjek ne može, a da im se ne divi. I pomalo zavidi. Najveći problem za staništa sova ušara u Sloveniji predstavljaju takozvani ekstremni penjači. I oni i sove ušare preferiraju stjenovite strane planina. Nego, što Tomaž reče, penjači su dobronamjerni i ljubitelji prirode, samo im je potrebna edukacija. Kod njih se na njoj uporno radi. Kod nas još nema penjača u zabrinjavajućem broju. O edukaciji bilo koje vrste da ne pričam.

Vrijeme je proletjelo. Bila je nedelja veče, a sjutra je pred nama bio radni dan. Morali smo da se pozdravimo sa društvom, uz nadu i obećanje da ćemo se srijetati na sličnim aktivnostima i u narednom periodu.

Kaćun

Čekajući suton primijetih kaćun koji je tek krenuo da se predstavi javnosti. Visibabe su već bile u svom najboljem izdanju. Bilo je ovo jedno divno, neobično i neprocjenjivo iskustvo. Divno je biti u društvu ljubitelja prirode i biti priznat kao takav. :)

Visibabe na Rumiji

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>