Godinama sam ljetovala na Žabljaku. I godinama se nije mijenjao redosljed šetačkih tura prva tri dana. Prvi dan, krug oko Crnog jezera. Drugi dan, Zminje jezero i branje jagoda na Poljanku. Treći dan smo već u kondiciji i aklimatizovani tako da možemo da krenemo do Jablan jezera. Prvi put smo do njega išli od restorana Momčilov grad, neobilježenom stazom, ali teško je bilo promašiti. Staza nije imala planinarske oznake, ali je bila dobro ugažena. Usput smo brali borovnice i maline i stigli do jezera koje je više ličilo na baricu, jer je bila ekstremno suva godina, a to kraj avgusta. Sada tuda ljudi obično idu terenskim vozilima kojima se mogu dovesti do neposredne blizine jezera.

Mi tuda više nismo išli. Druga staza nam je mnogo privlačnija. I koliko god puta da smo bili, pođemo opet. Staza polazi iz Ivan dola, spušta se do Mlinskog potoka i kroz šumu se stiže do puta. Ide se kratko putem, a onda se skrene desno, prema selu Bosača, koje je stalno naseljeno mjesto na najvećoj nadmorskoj visini. Koliko ima “stalno naseljenih”, veliko je pitanje. Ali, ima. Ispod je pogled na Bosaču koju smo ostavili iza sebe.

Kad se prođe selo, nailazi se na seosku česmu, ujedno i pojilo za stoku. Tu je obavezan kratki odmor uz snadbijevanje hladnom vodom. Odatle se put penje kroz šumu, uz priličan uspon. To je najnaporniji dio puta do Jablan jezera. Ne zna se da li je gore kad je blatnjavo i klizavo ili kad je previše suvo i prašnjavo. Uglavnom, pretekne se nekako. 🙂

Kad se izađe iz šume, duboko se odahne, jer napor nije mali. Ja kad pričam o naporima i brzini prelaska određenih dionica, ne govorim jezikom iskusnih planinara, već totalnih početnika i amatera. Ovo je staza koju može da savlada svako i šteta je da boravi na Žabljaku, a da ne ode bar dovde. Ali, potrebno je da se šetač prethodno upozna sa onim što ga na putu očekuje jer se tada sve lakše savlada.

No, kad izađemo iz šume, ispred sebe ugledamo jedan okomiti uspon preko livadice. Duša u nos dođe dok se stigne do vrha gdje se, obično, pravi pauza.

Posle ovoga sve ide lakše. I sve je ljepše. Otvori se vidik, mijenjaju se staze. Nailazi se na stazicu gdje moramo biti malo oprezniji, jer ide ivicom. Ali, ništa strašno. Samo, oprez nikad nije na odmet.

Na kraju ove staze, kad se osvrnemo preko ramena, ugledamo Crno jezero. Tad shvatimo koliko smo se popeli idući kroz šumu. Fotografija je mogla biti i jasnija, ali sunce nije dalo.

Slijedi lagana šetnja, tokom koje može da se razgleda okolo, naokolo, bez bojazni da ćete se strovaliti niz neku strminu. 🙂

Jablan jezero je, inače, dobilo ime po žutom cvijetu koje se tako zove, i kojeg na okolnim livadama ima u izobilju.

I njega, i drugog cvijeća, ako se dođe u pravo doba ljeta, ima za uživanje. U sred ture, mora se napraviti pauza za fotografisanje na šarenom tepihu od cvijeća. Problem je samo što se posle teško pokrenuti.

Nismo se samo mi uputili ka jezeru. I ove ovce su išle na pojilo. Bili smo na pravom putu, dileme nije bilo.

Jablan jezero se još zove i Malo jezero, iako nije tako malo, i ima puno manjih jezera od njega (od 18 jezera koliko ih ima u okviru NP Durmitor). Mada, što se mog iskustva tiče, mogla bih ga nazvati malim. Pošto sam uglavnom na Žabljak išla u avgustu, a Jablan jezero se smanjuje isušivanjem, meni je uglavnom dočekivalo malo jezero. Tragovi na kamenju su nam govorili koliko jezero zna da bude nekad. No, i kao malo, Jablan jezero ima neponovljivu nijansu zelene boje, koja je njegova osobenost, i što ga odvaja od ostalih jezera.

Okomito iznad jezera se nalazi Crvena greda. Pogled sa nje na jezero je sigurno divan, ali još se ne popeh da se u to i lično uvjerim. Kad stignem do jezera, više volim da se odmaram u debelom hladu šume koja okružuje jezero sa ostale tri strane. U blizini postoji i izvor. Dovoljan mi je ugođaj da ležeći na nekoj prostirci bacim pogled na Crvenu gredu, koja iz te perspektive, zbilja izgleda impresivno.

Poslije uživanja pored jezera u trajanju od sat, dva, krećemo nazad. Povratak je lakši jer tačno znamo šta nas čeka. I dok se penjemo, nadamo se da će spuštanje biti lakše. Mada, kad krenemo da silazimo, iz korijena mijenjamo mišljenje. 🙂

Kad se malo odmaknemo, nailazimo na novu grupu planinara koji hrle ka jezeru. Tako je svakog dana tokom ljetnje sezone.

Pored cvijeta jablan, po kojem je i samo jezero nazvano, putem nailazimo na razno cvijeće, šumske jagode. Durmitorski kraj je poznat po raznovrsnom planinskom cvijeću, pa se tokom jula na Žabljaku održava i manifestacija “Dani planinskog cvijeća”. Ipak, ja sam protivnik branja cvijeća, a u većini nacionalnih parkova je to i zakonom zabranjeno. Ja se zadovoljim fotografijom.